From the Valley..

Dugo nisam pisala.. Bar je meni to dugo.. Nekih 10ak dana..

Čudno je kako ne mogu da uzmem olovku u ruku i počnem pisati, a imam tako mnogo da kažem.. Ne znam gde da počnem..

Uzmem novi list worda, počnem da kucam.. i sve obrišem.. Zašto?!

Ne znam..

Gde mi ode samopouzdanje?!

Neću da pišem o lošim stvarima.. Neću.. Ne želim..

Hm.. Eto, ni sada od mene ništa pametno..

Samo hoću da kažem da je čudno..

Ne mogu bežati od osećaja. Otvaranje novog bloga, nova dresa, nova frizura.. To ne znači ništa. Samo fizička promena..

Ali, činjenica jeste da je zapoleo novi period mog života.. Ipak, ne mogu pobeći od bola..

Jutros (oko podne) me probudila mama. Kaže ručak je gotov, a ona i tata moraju da idu. Biće u komšiluku, ako mi nešto zatreba. Ništa više nisu rekli, samo su otišli. Odgovorila sam kratko ’Aha’ i okrenula se na drugu stranu. Nisam više mogla da zaspim, mada sam u krevetu bila tek 2 sata kada su me probudili. Gde moraju ići nedeljom u podne? Odmah mi je bilo jasno da nešto nije u redu.

Nema više spavanja. Ustala sam iz kreveta, levom nogom stala na čarape koje sam sinoć ostavila pored kreveta, a lepo sam rekla sebi da ću početi spremati za sobom. Izašla sam iz sobe, ali njih već nije bilo. Gde su već odjurili? Dohvatila sam majicu i trenerku koje su se našle na stolici, tačnije ono što sam imala obučeno juče. Obula sam se i izašla na ulicu. Ne znam zašto. Ne znam ni gde sam krenula. Bila sam strašno pospana i gladna. Nisam imala pojam šta tražim. Hodala sam ulicom, izbegavajući led na stazi. Ipak, okliznuh se. Ne, nisam pala, ali okrenula sam glavu. Pogled mi je pao na otvorenu kapiju komšinice Ane. Ugledala sam sanduk naslonjen na zid, a pored je spokojno bio položen krst. Naježila sam se, uplašila sam se. Ne znam. U trenutku sam pomislila ’Ne, nije ona, nema šanse da je ona’.. Ali ubrzo sam realnije sagledala stvari. Komšinica Ana je starija žena, da ne kažem baba. Živela je sama, nema ko drugi..

Mama me je skontala iz daljine i prišla s pitanjem šta radim ovde. Jedino što sam ja odgovorila bilo je pitanje  ’Gde je Sanja? Kako je Sanja?’. Sanja je njena unuka sa kojom sam ja odrsatala. Sećam se kako smo nas dve uvek pobeđivale dečake u fudbalu. Ali sećam se i kako smo pre četiri godine lepili parte posle smrti njenog tate, a nedavno je izgubila i dedu..

Moji su me odveli kući. Nisu mi dozvolili da ostanem, jer su znali da ja to ne mogu izdržati. Ni Sanja nije bila tamo. Još se nije vratila sa faxa. Dok sam se vraćala kući pitala sam mamu kako se to desilo? Znam d je bila stara, ali.. ’Gangrena. Morali su joj amputirati nogu. Infekcija se proširila i..’ Sve mi je bilo jasno. Tad sam se još više uplašila. Ne zbog sebe, nego.. Setila sam se Suzane..

Suzana već 6 godina ’boluje’ od iste bolesti koja je bila pogubna za kimšiicu Anu. Tako da sam ja bila upućena u sve. Ipak, vratila mi se nada, jer znam da Suzana ima sve nas koji se brinemo njoj, a Ana je živela potpuno sama. Ali, nije mi bilo svejedno. Setila sam se onog kobnom 9. marta prošle godine kada mi je Suzana pala na ruke. Kada sam mislila da ću je izgubiti. Zbog toga mi je krivo što se u poslednje vreme slabo viđam sa njom. Mnogo mi nedostaje ono naše svakodnevno druženje. Prokleti direktor koji je razdvojio moje i njeno odeljenje u superotne smene!! Možda naše prijateljstvo ponekad izgubi snagum ali činjenica da je njen život bio u mojim rukama i da smo sve to prošle zajedno vezuje nas zauvek. Prosto imam potrebu da budem njen Anđeo Čuvar. Makar ovde na zemlji..

Vratila sam se kući i legla u krevet. Bila sam umorna, ali se san nikako nije pojavljivao. Razmišljala sam o svakakvim glupostima. Osećala sam se odvratno. Drago mi je da sam ipak uspela zaspati. Da se ne mučim. Ali, nekim čudom, nijedna suza mi nije kanula iz oka. Sat vremena kasnije probudio me je telefon. Ko mi sad šalje poruke?! Dohvatila sam telefon sa stola i baš kad sam htela da ga zavrljačim o zid, skonatam da je poruka od Suzane.. Wow.. Čuda se dešavaju.. Ipak, bilo mi je drago što je za nekih 20ak minuta bila kod mene..

Njoj nisam spominjala niišta ovo. Nisam joj rekla da je komšinica Ana umrla od dijabetesa. Ne znam.. Jednostavno.. Ne znam.. Ne želim ni da razmišljam o tome. Znam da se to neće desiti, ali ipak.. Bojim se..

Ceo dan sam loše volje, mada nisam dopustila Suzani da sazna pravi razlog. Pričale smo o školi. Rekla sam da sam loše volje jer ne želim sutra u školu. Raspust mi je baš proleteo. Ne kažu bezveze da u lepom društvu, vreme leti..

Sutra je sahrana. Iskreno, drago mi je što ne mogu ići. Možda je sebično sa moje strane, ali još ni jednom nisam otišla na groblje od Dacine sahrane. Više od 6 meseci..

Uh..

Kakav je vama bio današnji dan?! Verujem da ima mnogo vas na blogu kojima je današnji dan bio mnoogo gori nego meni, tako da odlučih da ne kukam više.. Nije sve tako crno..

Odoh da spavam..

Treba se sutra rano dići. Treba dići sidra i krenuti dalje. Zaploviti u poslednje polugodište srednje škole.. Ovo je bilo poslednje zaustavljanje na tom putu..

Mene znate..

Već sam ja dugo ovde..

Reći ću samo da je u mom životu okrenut novi list i da sam na svom prošlom blogu ostavila mnogo bola i tuge. Tako da će svoje škrabanje nastaviti ovde..

Malo pre sam se dopisivala sa devojkom sa kojom sam do nedavno bila u vezi. Kad mi se obratila na fb-u, mislila sam da ću ponovo osetiti nešto. Mislila sam da će mi se javiti neka nova nada da ćemo ponovo biti zajedno. Ali ne.. Činjenica je da smo raskinuli i to je sada iza mene.

Osoba sa kojom sam se malopre dopisivala nije bila Alhemičar. Alhemičar je ta osoba zbog koje sam mnogo patila. Koja mi je slomila srce. A ta osoba je izbrisana iz mog života istog trena kada me je povredila. Ona to nije uradila namerno. Jednostavno me je suočila sa istinom i njoj nemam šta da oprostim. Volela sam je, ali ona nije volela mene. To je to. Ubrzo su meni proradili klikeri ~ ako ona ne želi mene, ne želim ni ja nju. Ponos mi je iznad svega. Ta osoba više ne postoji u mom srcu.

Osobu sa kojom sam se sad dopisivala nazvala sam Shane. Tačnije, ona se tako nazvala, ali to sad nije bitno. Shane je na neki način znala kako se trenutno osećam. Znala je da me je neko mnogo povredio i bilo joj je žao zbog toga. Ona me je razumela. Uradila je bivšoj isto što je moja bivša devojka uradila meni. He he.. Mislim da ni Shane, ni ja nismo spremne za vezu. Ali baš zato bih volela da je imam za prijatelja. Volela bih da mi dozvoli da je upoznam i da ona upozna mene.

Dok sam volela Alhemičara, bila sam Mallascott. Ni nje više nema..

Sada je tu Mala Sanjarka. Ona sada ne želi da se vezuje. Niti ima vremena za to jer će uskoro na svoja krhka leđa natovariti obaveze vezane za školu, maturski rad i prijemni ispita za fakultet..

Tako da..

Držite joj palčeve, jer ova Mala Sanjarka kreće u potragu za srećom..

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.